ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ  ВЛАСЕНИЦЕ

Околина Власенице је по свим познатим изворима била стално насељена од праисторије до данашњих дана. О томе  поред осталих свједоче и некропола са хумкама на локалитету "Шошари" (данашња општина Милићи), те бројне некрополе (71), стећци (1595, 65 рељефно декорисаних и један са натписом), остаци насеља старих градова, средњовјековних путева итд. Локалитети под називом "Црквина" налазе се у селима Вукшићи и Горњи Залуковик. У  Цикотама, на десној обали Дрињаче према Власеници, на једном мањем вису званом "Рудиште", виде се трагови рударског насеља, а недалеко одатле на Варошишту и Ханишту, остаци старих насеља. У Вријеме босанске самосталности подручје данашње Власенице улазило је у састав средњовјековне жупе "Бирач", о којој се први писани трагови налазе 1244. године и данас се чувају у дубровачкој библиотеци. Овај крај је у то вријеме био углавном у посједу феудалних породица Павловића, Диничића, Златоносовића  и Орловића који су у близини Власенице имали своја утврђења и замкове. Под Османлијску империју "Бирач" је потпао средином XV вијека (1463), када се већ јавља насеље Власеница, али под именом "Бирач" које ће се задржати до краја XVIII вијека. О настанку данашњег имена Власеница постоји више прича и објашњења од којих су најприхваћенија сљедећа два: насеље је име добило по трави власуљи која расте у овом крају и друга, име Власеница је настало по првим становницима тог подручја    Власима.
У периоду под Османлијском, затим под Аустроугарском влашћу, те о дешавањима из I и II свјетског рата, као и последњег рата у БиХ, Власеница је на њену несрећу била активни судионик свих крупних историјских дешавања, што је у свим случајевима резултирало огромном људском и материјалном деструкцијом.

Ако саму урбанизацију Власенице посматрамо у контексту урбаног развоја средњег Подриња, онда је овај процес континуиран од римског доба па до данас. Према историјским изворима и подацима подручјем Власенице је пролазиo римски пут Рагуза-Сирмијум. У средњам вијеку урбанизација је заснована на процвату трговине и сточарства на овим подручјима, гдје су постојала два основна типа насеља тргови уз путеве и подграђа уз феудалне замкове. Чак и под Османлијским царством Власеница је 1765.године постала сједиште кадилука.  У цјелини гледано ова подручја имају густу мрежу урбаних насеља која нису довољно развијена и хијерархијски раслојена, што је посљедица вишегодишњих стагнација или чак назадовања која су условљана снажним политичким, привредним и другим кратањима. Ипак, овакав тип насеља може бити добра основа за будућу јачу урбану, друштвену и привредну активност.